Радичевић је рођен у Славонском Броду 28. марта 1824. у породици Тодора и Руже Радичевић. Рођено име му је Алексије, али га је он посрбио у Бранко. Бранков отац Тодор је био чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са немачког језика Шилеровог Виљема Тела.
Његова породица се 1830. преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске и немачке основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија Ђачки растанак, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, где му је отац био премештен 1841. године.
Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство продице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем.
Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушљевљен Вуковим реформама се интезивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев “Рат за српски језик и правопис” и Његошев “Горски вијенац”, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.
Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда.
У то време је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку песама.
Радичевић је преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Постухмно збирку песма је објављавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча у Стражилово.
Данас Бранко почива на Стражилову, надомак Карловаца које је толико волео. Има споменик какав заслужује један од највећих српских песника. Његов гроб обилази на хиљаде посетилаца, поготово дјака, годишње и одаје почаст овом великану.
Скорашњи коментари